„Ako možete da rešite problem, čemu briga? Ako ga, pak, ne možete rešiti, koja je korist od brige?“ – Shantideva
Gotovo da ne postoji čovek koji u nekom trenutku svog života nije bio zabrinut. Ipak, neki od nas vrlo često sate provode razmišljajući „Šta ako mi se nešto loše dogodi?“, „Šta ako ne budem znao kako da rešim problem?“, „Hoću li umeti tako da živim?“ i tome slično.
Tada, obično preplavljeni anksioznošću, prebiramo po glavi tražeći moguća rešenja, u nadi da će se pronaći ono koje će nas umirti. Najčešće se, i pored mogućih rešenja koja se nameću, osećaj napetosti ne izgubi zauvek. Možda, ako imamo sreće, na kratko uspemo da skrenemo misli sa tih loših predviđanja i tako se umirimo, ali se briga ponovo prišunja dok nas ne obuzme sasvim. Besane noći takođe mogu biti posledica hronične brige.
Briga mentalnu aktivnost usmerava ka budućnosti, uz fokus na pretnju i nesreću koja bi mogla ugroziti nas ili nama najbliže, te tako imamo doživljaj da nevolja vreba iza svakog ugla. Neretko tom utisku doprinose svakodnevna dešavanja – dnevnik koji započinje tragičnim vestima koje su obeležile dan ili spontani razgovor sa poznanicom koji se završava njenim iznošenjem problema koji ne može da reši.
Nije li zato normalno, čak korisno, brinuti i tako sebe pripremiti na sve moguće nedaće koje nas mogu snaći?
Zabrinutost najčešće prati misao poput „Nešto loše će se dogoditi, a ja neću biti u stanju da se izborim sa tim“. Dakle, briga se sastoji iz dve glavne komponente:
– iz usmerenosti na pretnju/nevolju koja se može dogoditi i
– iz ličnog doživljaja da se nećemo adekvatno izboriti sa tom nevoljom
Najčešće posledice takvog načina razmišljanja jesu osećaji bespomoćnosti i tuge, koje prati predviđanje sopstvene propasti i uverenja da ne postoji ništa što u vezi sa tim možemo učiniti. Briga, takođe, sadrži iracionalni element „magične“ zaštite od loših stvari, te stoga verujemo da sve dok brinemo imamo donekle kontrolu nad sopstvenim životom.
Kako potreba za kontrolom održava brigu
Ljudi koji su opterećeni konstantnom brigom funkcionišu prema određenom setu pravila koja se baziraju na iskrivljenoj logici:
„Strašne stvari se dešavaju ljudima oko mene. Te strašne stvari se mogu dogoditi bilo kada. Moram sve vreme biti na oprezu da bih se adekvatno pripremio za njih. Ukoliko prestanem da brinem sigurno će se nešto loše dogoditi. Zbog svega toga, mogu se osećati relativno sigurno jedino ukoliko sam konstantno u stanju pripravnosti i ukoliko iznova analiziram sve moguće situacije koje mogu poći po zlu.“
Vremenom, briga delimično ili čak potpuno menja kvalitet našeg života. Ponašamo se i donosimo odluke pod uticajem onoga od čega strahujemo; na primer, odlazimo samo na ona mesta koja ispunjavaju određene uslove: blizu su naše kuće, do njih se stiže isključivo peške ili prevoznim sredstvom za koje smo procenili da je najsigurnije, dovoljno su prostrana, lako ih možemo napustiti i tako dalje.
Činjenica je da se loše stvari u životu dešavaju i da bi bilo dobro kada bismo imali priliku da se adekvatno pripremimo za njih. Ipak, život nam ne daje mogućnost da ga stopostotno i u svakom trenutku kontrolišemo, iako bismo mi to žarko želeli. Često smo svedoci toga da život ide svojim tokom, bez obzira što mi pokušavamo da mu stavimo uzde i ukrotimo ga. Koliko nas samo iscrpi trud da se stvari odvijaju isključivo onako kako mi to želimo, jer je život u svojoj biti zaista nepredvidiv. Međutim, samo prihvatanje života kao takvog može na nas delovati vrlo isceljujuće.
Toliko je toga što volimo, u čemu iskonski uživamo i što ne bismo voleli nikada da izgubimo. Pa kako onda ne brinuti o tome? Istina je, nije lako tek tako pustiti brigu i rizikovati, prepustiti se nepredvidivom toku života. Ipak, rekla bih da mnogo više bole konstantan grč i nemogućnost da se žive spontani trenuci sreće. Brinuti i u isto vreme biti ispunjen srećom ne može ići zajedno.
Pretnje i opasnosti o kojima strahujemo dok brinemo, vezane su za neodređenu budućnost, a ne za sadašnji trenutak. Dok tako brinemo, nemamo nijedan opipljiv dokaz da se nešto od toga oko čega strahujemo zaista može i dogoditi. Šta ukoliko se naši strahovi nikada ne obistine, a mi smo izabrali da brinemo?
Ukoliko bismo u momentu kada osetimo da raste napetost pomislili: „Učinio sam sve što je bilo do mene, ukoliko se problem i desi, tada ću se baviti njime najbolje što umem“, ne bismo pothranjivali napetost. Naprotiv, pomogli bismo sebi da se opustimo i živimo u skladu sa trenutkom.
Ljudski je s vremena na vreme osećati nelagodu pri pomisli da nam se može dogoditi problem sa kojim ne znamo da li ćemo umeti da se izborimo. Ipak, konstantnim razmišljanjem o svim pretećim situacijama, nećemo uspeti da se od njih sačuvamo, ali ćemo sigurno propustiti lepe momente koje nam život usput može prirediti.
Na posletku, verujem da je uspeh u tome pronaći meru između osetljivosti na realne signale opasnosti i konstante brige povodom neodređene budućnosti. Za to je i te kako potrebno vreme i volja da se odreknemo strarog načina razmišljanja, a zatim i uvežbavanje novog načina razmišljanja u emotivno preplavljujućim situacijama. Nije lako, ali zaista vredi truda, jer je ponekad to najviše što možemo da učinimo u susret događajima za koje nema pripreme.
Autor: Andrea Mezei Rokvić