Nije retkost da mi klijent, na prvom susretu, kaže da je njegov problem taj što se oseća anksiozno ili depresivno. Ovako izgleda naša uobičajena razmena:
Ja: Šta je ono što te dovodi ovde?
Klijent: Pa, ne osećam se dobro. Imam loša raspoloženja kojih ne mogu da se rešim. Želim da prestanem da se osećam depresivno.
Ja: Šta je to što čini da se osećaš depresivno?
Klijent: Ne znam. Ništa posebno. Samo se pojavi iznenada. I ja samo želim da se ne osećam ovako.
Ovde počinjema da istražujem, kako bih dobio sliku o njihovim životima i, gotovo po pravilu, ispliva i razlog zašto se osećaju anksiozno ili depresivno. Najćešće je u vezi sa nekim od ovih elemenata, koji se obično pojave u prvih pola sata ili sat vremena razgovora (ovde je prikazana ubrzana verzija radi jasnoće i na primeru studenta koji dolazi na terapiju).
Ja: Reci mi malo više o tome što ti se dešava. Kako tvoj život izgleda sada kada studiraš?
Klijent: Idem na predavanja, a u stvari nisam zainteresovan za to što radim. Ali, očigledno je da mi treba diploma ako želim da nađem pristojan posao. Družim se sa nekoliko ljudi, ali oni zapravo ne znaju ništa o tome kroz šta prolazim, niti mi se o tome govori. U poslednje vreme, s obzirom da se osećam loše, često ostajem sam u svojoj sobi.
Ja: Šta je sa tvojim ljubavnim životom?
Klijent: Imao sam jednu varijantu prošlog semestra. Ali nemam nikakve ljubavne veze.
Ja: Da li si nekada imao?
Klijent: Ne.
Ja: Pričaj mi o odnosu koji imaš sa svojim roditeljima.
Klijent: U redu je, valjda. Ponekad pričam sa njima.
Ja: Da li oni znaju za tvoja raspoloženja?
Klijent: Ne. Njima je stalo do mojih ocena i ne želim da ih opterećujem i svojim raspoloženjima.
Ja: Kakav odnos si imao sa njima tokom odrastanja?
Klijent: Dobar, valjda. Razveli su se kad sam imao 12 godina. Mama je ostavila tatu, brata i mene i otišla sa svojim dečkom, mojim sadašnjim očuhom.
Ja: Kakav je vaš odnos sa njim?
Klijent: Nije dobar. On je šupak.
Ja: Da li se to loše odrazilo na tvoj odnos sa majkom?
Klijent: Nemam pojma. Nikada o tome nismo pričali.
Jedna od stvari u vezi sa anksioznošću i depresivnošću koja najčešće zbunjuje ljude je veza između ovih osećanja i korena problema kojih ih je izazvao. Naše društvo često brka ove stvari i još ćešće označava ova osećanja kao sam problem ili čak poremećaj. Ali, pogledajte ovu perspektivu: ako slomite ruku, onda idete kod lekara. Ne govorite: „Ja imam poremećaj bola u ruci.” Bol je signal da postoji problem. Ili, ako odete napolje i provedete neko vreme na hladnoći, kada se smrznete, nećete reći da imate „poremećaj hladnoće”. Ili, ako niste jeli duže vreme i veoma ste gladni, nećete sebi pripisati „poremećaj gladi”. Osećati bol, hladnoću ili glad su signali da je vašem telu uskraćena neka od bazičnih potreba koje ima. Sami osećaji koji iz toga proizilaze nisu problem po sebi, već njegova manifestacija.
Negativna osećanja poput depresivnosti i anksioznosti funkcionišu na isti način. Depresivnost i anksioznost su, u najvećem broju slučajeva, emocionalni signali koji nam kazuju da neka važna potreba koju imamo nije zadovoljena, odnosno da nešto u našem unutrašnjem svetu zahteva našu pažnju. I zaista, prvo mesto gde tragam za uzrocima je potreba za povezivanjem sa drugim ljudima.
Kao racionalnim bićima, nama ljudima je potrebna potvrda naše vrednosti kroz 1. porodične odnose, 2. odnose sa vršnjacima, odnosno prijateljima, 3. partnerske odnose i 4. identitet grupe, odnosno zanimanja ili druge društvene kategorije. Od ključnog značaja je i veza koju imamo sa samima sobom, odnosno samoprihvatanje. Drugim rečima, od velike je važnosti da li se osećamo uvaženo od strane naše porodice, prijatelja, partnera i da li smo prepoznati kao vredan član društva u kom živimo. Isto tako, važni su poštovanje i saosećanje koje ukazujemo drugim ljudima.
Sada se na vratimo na moju razmenu sa klijentom. Na prvi pogled je vidljivo da on, u ovim životnim domenima, nema zadovoljavajuće odnose sa drugima. On se oseća otuđeno od svoje porodice, nema bliskih prijatelja niti partnerski odnos i ne vidi način na koji može doprineti društvu na način koji on smatra vrednim. I nema ideju o tome kako da misli o sebi u pozitivnom svetlu.
Depresivnost je jedan od načina na koji nam naš emocionalni sistem šalje signal da stvari više ne funkcionišu i da su potrebe za kvalitetnim odnosima sa drugima nezadovoljene. Ako u domenima porodičnih, prijateljskih, partnerskih i društvenih odnosa, kao i u odnosu prema samom sebi, nema osećaja prihvaćenosti i uvaženosti, onda je osećati se depresivno podjednako prirodno kao i osećati bol koji izaziva slomljena ruka, hladnoću koja potiče od spoljašnje niske temperature ili glad kada ne jedemo ceo dan.
Važno je napomenuti to da, imajući u vidu današnje društvo, depresivnost mahom nije viđena kao signal da su našem sistemu potrebni ponovno podešavanje i podrška, već zapravo vodi daljem otuđenju osobe, što kreira začarani krug koji se sastoji od povlačenja, osećaja izolovanosti, samookrivljavanja i slično. Na ovaj način, začarani krug vodi u još intenzivniju depresivnost, odnosno depresiju. Kao takvi, ovi bolni simptomi često dodatno doprinose problemu.
Zato je izuzetno važno imati na umu da su depresivnost, jednako kao i anksioznost, najpre simptomi nezadovoljenih psihosocijalnih potreba. Njih ne bi trebalo da posmatramo kao nepoželjna osećanja koja se moraju po svaku cenu i što pre ukloniti ili popraviti, isto kao što nije moguće jednostavno ukloniti bol iz slomljene ruke, hladnoću iz promrzlog tela ili osećaj gladi iz praznog stomaka. Osobu koju boli, hladno joj je ili je gladna, nećemo zbrinuti tako što ćemo joj dati lek koji će joj otupeti sva osećanja, već ćemo joj previti ruku, ugrejati je ili nahraniti.
Autor: Dr Greg Henrikes
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Ina Borenović