Anksioznost kao ‘prljava’ patnja

By | Blog | No Comments

kristina-tripkovic-nwWUBsW6ud4-unsplashAnksiozno stanje se karakteriše osećajem produžene snažne unutrašnje uznemirenosti, uz različite intenzivne telesne manifestacije i snažnu psihomotornu napetost.

Anksioznost  je primarno emocija, jedna od mnogih u čitavom ljudskom repertoaru.  Ona se javlja i održava, kada je čovekov misaoni proces usmeren na budućnost. Obično nije vezana za konkretan događaj ili situaciju, zato i ,,slobodno lebdi”, dok se ne zakači za nešto. To je najpre osećaj kako će se sigurno dogoditi nešto i to sa katastrofalnim ishodom; ili nama ili nekoj važnoj osobi u našem okruženju. Osoba obično ima procenu da nema dovoljno sopstvenih kapaciteta i njih potcenjuje, dok po pravilu opasnost neke situacije precenjuje.

Ovakvo produženo stanje anksioznosti značajno remeti kvalitet života osobe i gotovo da u nekom trenutku neće postojati više ništa u čemu će može da uživa, niti išta što će pričinjavati istinsku duboku radost. Anksioznost je sama po sebi vrlo mučna jer osim što se obično ne vezuje ni za šta konkretno, ili se spontano ,,seli” na različite teme, ona je kao i ostale emocije iz lepeze strahova adrenalin motivisana; to znači da osećajući je – osetićemo verovatno i niz različitih telesnih manifestacija.

Fizičke manifestacije koje se mogu javiti (a što duže stanje traje, to su one intenzivnije i raznovrsnije): Ubrzan i nepravilan srčani rad, bol u grudima, malaksalost, bolovi u vratu i ramenima, glavobolje, vrtoglavice ili osećaj nestabilnosti i ,,ljuljanja”; gubitak apetita, osećaj mučnine, brzo pražnjenje creva,  zatim drhtanje (,,unutrašnje i spoljašnje”); knedla u grlu i problemi sa gutanjem, suva usta; nemogućnost udisanja i nepravilno disanje, osećaj gušenja i zadihanosti; osip na koži, osećaj jeze, slabost i trnci u rukama i nogama, pojačano znojenje (ponekada mogu da liče na simptome gripa). Fenomeni derealizacije (osećaj da ste vi sami i da je sve oko vas nestvarno, poput sna, kao da sve vidite kroz maglu ili nekakav filter) i depersonalizacije (osećaj kao da ste izvan tela i da ga gledate iz drugog ugla); opsesivne misli ili slike, problemi sa spavanjem. Mimo svega navedenog, sveprisutan intenzivan strah od smrti, ludila, odnosno potpunog gubitka kontrole.

Vremenom će biti prisutan hroničan umor,  generalno pojačana osetljivost organizma na raličite draži i dugoročno vrlo verovatno oslabljen imunitet i potencijalni hormonalni problemi. Na sekundarnom nivou se dugoročno može javiti depresivnost, kao posledica dugotrajnog osećaja potpune bespomoćnosti. Priroda anksioznosti je takva da se fizičke promene mogu menjati i manifestovati na mnogo različitih načina. Manifestacije koje ljudi osećaju mogu varirati, mogu biti svojstveni svakom čoveku i, više ili manje, intenzivni kod različitih ljudi. Sigurno je da bi još ponešto svako mogao dodati iz svog iskustva, a zajedničko svim ovim manifestacijama je da su vrlo mučne i uznemirujuće.

Neprijatne telesne senzacije koje u tom stanju osećamo nastaju zbog otpuštanja adrenalina u krv, kao prirodna reakcija kada se uplašimo. Korisno je imati to na umu kada pokušavamo da ih objasnimo i sebe razuverimo i utešimo kako je sve u redu (jer posmatrajući okolinu i ljude oko sebe uviđamo da u realnosti jeste sve u redu i da ne postoji objektivna opasnost), ali u tom trenutku dobijamo potpuno drugačije informacije iz svog tela – kao da smo životno ugroženi! Upravo je nevolja u tome što čovek u tom trenutku racionalno ne može da poveže taj strah ni sa čim, te onda logično počinje da interpretira telesne promene kao dokaz da sa njim nešto opasno ne valja!

Ovakva reakcija tela kada se adrenalin povećano izlučuje je prirodna i vrlo poželjna u situacijama kada smo zaista realno ugroženi. Međutim, zašto se ovako nešto dešava kada nema realne opasnosti, a organizam se sprema za akciju, da se bori ili beži? Naš um pali alarm, bilo da je opasnost opažena i realna, bilo da je zamišljena. Za njega ne postoji razlika, te je prirodna reakcija svakako okinuta, iako je u drugom slučaju apsolutno nepotrebna. Kao da je um malo ,,pobrkao lončiće”. On zapravo veruje da nam pomaže i drži nas u stanju pripravnosti za svaki slučaj, jer ko zna šta sve može da se desi; možda se naši najveći i najdublji strahovi ipak obistine. Možda umremo, poludimo, razbolimo; možda se sve to desi nekome ko je nama važan.

Osoba koja u iskustvu ima anksioznost je stalno u stanju “pripravnosti”, stalno je na oprezu. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih ljudi, te ne čudi to što se anksiozna osoba može na primer veoma uplašiti na neki iznenadni zvuk, što joj može izazvati niz pomenutih simptoma.

Čak i imajući sva ova saznanja i uvide, ne postoji dugme koje možemo da pritisnemo, tako da će biti neophodno neko duže vreme da telo nauči da oslabi i ugasi ovakvu automatsku reakciju. Vremenom ćemo se stalnim izlaganjem ,,opasnim situacijama” u realnosti, u potpunosti razuveriti da su naši strahovi – najintenzivniji i najbizarniji – zapravo samo posledica naših predstava u umu.

Napadi anksioznosti i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu čoveka. Čovek konstantno ima doživljaj da je od strane nekoga ili nečega ugrožen, stalno sumnja da neće dobiti adekvatnu pomoć ukoliko mu zatreba, kao i da neće imati snage i mogućnosti da se sam nosi sa teškoćama.

Ovakvo iskustvo može biti izuzetno teško za osobe koje su racionalne i realne, koje su inače u životu navikle da se oslanjaju samo na sebe i koje teže da ,,stvari” drže pod kontrolom. Anksiozno stanje je jedno od najmučnijih čovekovih iskustava, a situacija u kojoj se osobi doslovno ruši tlo pod nogama nimalo nije laka i zabavna. Ovakve osobe su u dubokoj ličnoj patnji i najčešće okolina nema predstavu šta neko nosi u iskustvu, a i kada ima saznanje – obično pokušava da razuveri osobu i ubedi da je briga iracionalna; te na taj način još više doprinosi doživljaju usamljenosti koji osoba ima.

Anksioznost nije, uvek i nužno, loša i nezdrava. Postoji i zdrava alternativa, čista, a to je briga tj. zabrinutost. Normalno je i prirodno, čak poželjno, da je čovek nekada zabrinut za sebe, svoje zdravlje i sveukupno funkcionisanje; svoje bližnje ili budućnost. Međutim kada oslabe mehanizmi odbrane i kada o tome počnemo intenzivno da razmišljamo, tada briga prerasta u anksioznost. Dakle, čovek svojim razmišljanjem, tj. načinom na koji analizira, interpretira i procenjuje sebe i sve ono što mu se dešava; svet i druge, doprinosi tome da se anksioznost intenzivira,  produžava i održava.

bernard-3-HV0B1KqMw-unsplashVažno je u ovom kontekstu pomenuti da se prirodno dešava da se čoveku nameću različite misli po sadržaju.

Problem nastaje kada ih osoba nesvesno karakteriše kao ružne, opasne i za osobu iz njenog ličnog sistema vrednosti – potpuno neprihvatljive. One tada imaju potencijal da postanu opsesivne i koliko god čovek teži da ih se oslobodi, one se u svest vraćaju još jače i ružnije i uvek ih po pravilu shvata kao dokaz koji ga uverava kako sa njim nešto opasno nije u redu i kako je sigurno na putu za ludilo ili bolest. Gotovo da tada može sebe iz trećeg lica da posmatra kako pati, ludi ili umire; a potpuno je bespomoćan da bilo šta promeni ili na bilo koji način pomogne sebi. Međutim, korisno je imati na umu da tzv. “ludilo” nikada nije svestan proces i sigurno ne izgleda tako da sedimo sa strane i pune svesti posmatramo sebe kako ludimo i kako smo bespomoćni. Da se podsetimo, važno je imati na umu da ne postoje misli koje su zabranjene i nezabranjene!

Nad mislima nemamo kontrolu i svako od nas ih dnevno ima i do nekoliko desetina ili stotina hiljada. S obzirom da nad njima nemamo kontrolu, razne će se pojavljivati i u različitom kvalitetu. Priroda našeg uma je takva da će misli po sadržaju u većoj meri biti negativne, jer nas na taj način naš um čini spremnima za svaki potencijalni problem koji bi mogao u realnosti da se pojavi.

Šta je rešenje?

Pre svega, naoružajte se velikim strpljenjem. Postoji tendencija da ovo stanje traje dugo, da nas umori, izmuči, obeshrabri u potpunosti; uvede u stanje bespomoćnosti. Važna informacija je da ovakvo iskustvo nije došlo preko noći, negovali smo ga čitavog života, a da to nismo ni znali. Vrlo verovatno je za to sve zaslužna naša struktura ličnosti, dominantni mehanizmi odbrane, kao i značajna životna iskustva. Osim toga, nemojte kinjiti sebe; razvijajte samosaosećanje jer je patnja već dovoljno velika. Pokušajte tretirati sebe, kao što biste to radili sa nekim bliskim ko je u patnji. Ukoliko ne možete sami, potražite pomoć u vezi sa prevazilaženjem teškoća; proces će biti lakši i brži uz nekoga ko zna kako da vas vodi kroz ovakvo iskustvo.

Upravo je iskustvo sa anksioznošću na ovaj način, ogroman potencijal da radeći na sebi, potpuno promenimo kvalitet života na bolje, odnos prema sebi, drugima i svetu. Da se oslobodimo iracionalnih uverenja, lažne slike o sebi kao i iluzije o kontroli. Da učimo spontanost, radost i vrednost sadašnjeg trenutka.

Ono što je neophodno jeste da čovek osvesti sve što mu se dešava, da shvati zbog čega, a povrh svega na koji način on doprinosi tome. Sve što nam se kao ljudima dešava, svakako je ljudski, prirodno. Neophodno je raditi na prihvatanju tog neprijatnog stanja, svih telesnih senzacija, sve dok se dešava i traje, tek potom na prihvatanju neizvesnosti.

Onog momenta kada čovek prihvati mogućnost da se njegovi najveći strahovi mogu obistiniti, ali da je čak i za to verovatnoća objektivno zaista mala, tada nastaje veliko oslobađanje od patnje. Ovakav uvid, tj. razuveravanje ćemo dobiti kao povratnu informaciju iz realnosti svakim novim izlaganjem svemu od čega imamo strah.

Budućnosti nema još! Jedino što zbilja imamo je ovaj momenat sada, najistinitiji, sadašnji trenutak.

Autor: Jelena Jung

O saosećanju

By | Blog | No Comments

Zastani sada na momenat i zaviri u sebe. Za koga sve imaš nerazumevanje, osuđivanje? Prema kome si sve grub u toku samo jednog dana..?

Ako nas nešto naše pomagačke fotelje uče sve ove godine, to je da nikada ne znamo šta sve ljudi imaju u iskustvu. Šta sve mi ljudi, nosimo u dan. Na posao, u radnju, za sto dok ručamo sa porodicom, ako je imamo. Na trening, u autobus… koje gubitke, bolesti, teškoće… kakva sve iskustva od kada smo mali, pa sve do momenta u kome smo sada.

Zamisli kada bi to bila tvoja perspektiva iz koje započinješ svaki svoj dan. Perspektiva iz koje posmatraš svoje najbliže, svoje prijatelje, komšije, prolaznike…

Da li bi tada bilo mesta za osuđivanje? Ili pak za duboko razumevanje za nas ljude i svu ljudsku patnju u kojoj se katkad nalazimo?

Saosećanje će spasiti svet.

Pismo Sebi (Jedne žene u nasilnom odnosu)

By | Blog | No Comments

Pismo sebi.

Doći će vreme kada će opet biti nežan i dobar, ali i to će proći. Doći će vreme kada će pričati da je I njemu teško, da je povređen. I ti ćeš opet verovati da stvari dugoročno mogu biti drugačije. Ali ne mogu. Vaši načini su različiti. On je neko kome nikada nećeš moći verovati i biti mirna, jer je on takav i nosi sa sobom sve što nosi. On tebi nikada neće želeti da veruje, jer je on takav i nosi sve što nosi sa sobom! Kada dođe vreme da bude opet nežan i pažljiv, znaj da će ubrzo doći vreme kada ćeš opet biti usamljena, nevoljena, ostavljena, zanemarena, povređena. I imaćeš opet isti osećaj kao da si silovana i ostavljena naga u mračnoj ulici da iskrvariš. Jer je sa njim tako. Koliko god da veruješ u njega, u ljude. Koliko god da veruješ…sa njim bude tako. Jer je stvar je da on ne ume drugačije. Ovo je sada vreme kada ti nisi ti. Ovo je vreme kada nemaš dovoljno kapaciteta da sagledaš realnost i radiš dobro za sebe. Dugo si imala osećaj da treba da se spasiš. Budi svesna još katkad šta to znači. Spasiti se!

Povredio te je. Hiljadu puta. Ostavio samu. Kada je bilo nevažno i kada je bilo važno. Kome se lako veruje nakon toga? Otišao je hiljadu puta. Bio hladan i distanciran. Ono što ti je dao, bilo je malo. To koliko ti je dao, bilo je malo. Na kašičicu, sećaš li se? Usamljena si sa njim i kada je tu i kada nije tu. Legne pored tebe hladan kada je ljut, a ljut je često, jer se nisi dobro ponašala. Opet se nisi dobro ponašala. Zato je morao da te zatvara i kontroliše. Smeta mu tvoj način, a smeta mu i sve ono što je tebi važno. Tebi je važno da možeš da pričaš, pogotovo u teškim trenucima. Sa njim nema verbalne razmene, on ne komunicira teške stvari, sećaš li se? On je tu koliko i kada želi, na način koji njemu treba. Većinu vremena se ne osećaš dobro sa njim, gotovo većinu vremena nisi srećna. I retko kada si mirna. Razboleo te je. Rastužio. Učinio da se bojiš. Tukao. Počupao iznova da te boli vrat i udarao glavu o zid. Sećaš li se da je za trenutak sve bilo crno? Opet mrak. Zastrašio te je. Osudio, ne voleo, ne verovao. Tvoj pas ga se boji. A njemu nikada neće biti dovoljno, nikada neće biti zadovoljan jer tvoje ponašanje opet neće biti adekvatno. Opet ćeš se iznova pitati šta je to što si ti mogla drugačije, bolje, mekše, toplije..Opet ćeš preuzeti odgovornost na sebe, jer ti uvek nađeš način. I kada bi se odrekla sebe, to ne bi bilo dovoljno. Njemu treba drugačija žena od tebe. Niko ne zna da li takva uopšte postoji. Ili bi svaka živela mrak. Pusti ga da ide. Svaki put kada je teško, u odnosu je isto bilo teško. Ali si se nekako uvek grčevito držala za iluziju da će se promeniti. Da će ljubav i tvoje neosuđivanje i prihvatanje baš takvim kakav jeste, promeniti i pokrenuti ono negde tamo gde je duboko divan. Toliko veruješ u ljude. Ali ima ta jedna stvar još. On ne čuje. Kada si najtoplija, najnežnija, najranjivija, on ne čuje, jer je ljut. Ima li išta iza toga? Realnost i iskustvo govore da ako biraš njega, biraš da ne voliš i ne biraš sebe.

Zar sve što je dosada uradio nije dovoljno da te otera? Šta je to što bi još trebao da uradi da bi te oterao, na šta još pristaješ? Zna da ti je stalo, zna da ti je važan. I onda je on taj koji se pita za sve, jer kod tebe uvek pokreće lavinu emocija. Nestabilna si u međuvremenu. Ne sećam se da si bila takva, kako se ovo desilo? Kako smo stigli dovde, kada se to tebi nije moglo desiti? To što je do sada radio, drugima bi rekla da je to nasilje. To jeste nasilje, zašto odbijaš da vidiš? Toliko veruješ u ljude i njihove zdrave kapacitete? Da bismo menjali nešto, moramo prvo biti zapitani, onda biti spremni da menjamo nešto. Spremni da osvestimo i vidimo. Da ne volimo i ne prihvatamo sebe. Voleći njega, plaćaš cenu da izgubiš sebe. Ne možeš platiti takvu cenu. Ti, koja si stigla dovde, posle svega u životu, nemaš prava da ne biraš sebe! Nemaš prava da ne voliš sebe. Nakon toliko mraka, ožiljaka, otvorenih rana, gubitaka, umiranja i patnje…nemaš pravo! Da bi imala šta da daš drugima, prvo moraš sačuvati sebe. A ovaj mrak, ovo bezdno, jednom mora proći.

I potom, doći će dan kada će te neko zagrliti toliko jako, da će se svi parčići unutar tebe ponovo sastaviti. Do tada, kao i do sada, prigrli sav taj mrak, udahni duboko i podigni glavu, onako kako si naučila još dok si bila savim mala. Vreme je.

Emocije su jezik duše

By | Blog | No Comments

Emocije nisu ni dobre ni loše, te ideja da neke od njih nužno moramo izbeći ili eliminisati nam često nanosi veću štetu, nego da ih kao takve kakve su prihvatimo i proživimo. Najčešće, pošto osetimo neprijatne emocije, odmah se javlja poriv da ih nekako iskontrolišemo, eliminišemo. Razvijamo razne strategije kako bismo ih se oslobodili, verujući da su za nas ugrožavajuće i da sa njima nikako ne možemo da funkcionišemo. Dakle, uobičajeno uverenje je da ih se prvo moramo osloboditi, kako bismo mogli raditi ono što nam je važno.

Međutim, one su uvek signali, dragocene informacije za nas – šta je u našem sistemu vrednosti ugroženo, šta je to što nam je ustvari potrebno u ovom momentu. Možda je nečega viška ili naprotiv manjka. Upitajte se: ,,Šta ova osećanja pokušavaju da mi kažu i zašto su tu?”

Kada primetite da vas neka emocija preplavljuje:
 Zastanite na trenutak i dišite
 Identifikujte je i imenujte (bes, tuga, povređenost, sramota, anksioznost, razočaranje….)
 Primetite šta se pojavljuje u vašem telu, kakve telesne senzacije prepoznajete i kako reagujete.
 Nemojte ih se bojati, čak i ako su neprijatne, potpuno ste bezbedni. Svaka emocija ima svoju funkciju. Svaka emocija ima svoj početak, tok i kraj.
 Istražite šta vam to osećanje poručuje, iz nekog razloga je tu.
 Identifikujte kakvu akciju je potrebno da sprovedete bilo da uključuje ponašanja brige o sebi ili ponašanje koje je možda u sasvim drugačijem pravcu od dosadašnjeg, imajući u vidu šta je to što dugoročno donosi dobrobit za vas.

O samoubistvu

By | Blog | No Comments

Kada neko donese odluku da oduzme sebi život, uobičajeno pitanje koje postavljamo jeste ,,Zašto”!? Pokušavamo očajnički naći neko racionalno objašnjenje.

Nemoguće je znati zašto je neko napravio takav izbor i oni koji ostaju će se zaglaviti u pretpostavkama. Pitaćemo se u kakvom je psihičkom stanju bila osoba u momentu samoubistva i da li smo išta mogli uraditi da preveniramo ovakav čin.

Postoji mnogo razloga koji bi mogli motivisati nekoga na samoubistvo. Nasledni faktor, psihološki problemi, impulsivnost. U većini izvora može se naći da je osoba u nekim momentima svog života imala iskustvo sa depresijom. Ovi faktori udruženi sa teškim životnim iskustvima (poput finansijskih problema, romantičnih i partnerskih neuspeha, gubitaka, terminalnih bolesti, zloupotrebe supstanci…) kreiraju odgovarajući kontekst za nekog da donese takvu odluku.

Nikada nećemo u potpunosti znati i razumeti količinu nečije psihičke patnje.
Važno je da ukoliko prepoznamo da je ima, pokušamo da reagujemo.

Ako ste vi ili neko vaš u patnji, molimo vas da odmah potražite pomoć i podršku.

U većini slučajeva, samoubistvo je trajna opcija za probleme koji su mogli biti privremeni.

Iako ne možemo pomoći drugima kada su već doneli odluku da sebi oduzmu život, možemo pomoći onima koji su ostali iza njih i koji će sigurno patiti do kraja života pitajući se da li su nešto mogli uraditi i da li su prevideli neki od znakova koji su mogli ukazati na to da će se takva tragedija desiti.

Ako se suočavate sa gubitkom nekoga bliskog ili znate nekoga da prolazi kroz takvo iskustvo, imajte na umu ove stvari:

– Smrt bliskih ljudi je jedan od najvećih stresora u životu
– Gubitak nekoga na ovaj način može okinuti intenzivna osećanja ili stanja
– Nužno uključuje stanje šoka i neverice
– Osećanje krivice je pripadajuće kao i pitanja ,,Šta ako..” – ali zapamtite da odluka o samoubistvu osobe nije vaša krivica
– Ređaće se neodgovorena pitanja i osećanje konfuzije su pripadajući i prirodni
– Doživljaj nepoverenja prema drugima i želja da se sklonimo od svakodnevice je pripadajuća
– Ljudi žale i tuguju na različite načine

Očekujte prepreke i teškoće. Pokušajte naći podršku među porodicom i prijateljima. Odložite porodična okupljanja koja su u tom trenutku previše bolna. Dajte sebi vreme da zacelite. Potražite podršku ili profesionalnu pomoć.

Kada moj OKP uzme 90% dana

By | Blog | No Comments

Šta ako, šta ako, šta ako?! Pitanje koje sam postavila hiljadu puta, a da nisam ni registrovala. Čak i kada sam bila manja, u stresnim situacijama bih se uznemirila i neke stvari ponavljala više puta po nekom šablonu dok ih ne odradim na „ispravan“ način. To pitanje koje se palilo kao šibica i nakon svog dogorjevanja ugasilo, javljalo se povremeno.

Read More

Biti voljen i prihvaćen od strane terapeuta

By | Blog | No Comments

Ljudi dolaze na psihoterapiju zato što žele da se osećaju bolje. Značajan deo terapeutovih veština da pomogne klijentu da se oseća bolje, leži u tome da zauzme saosećajni stav, pun ljubavi. Ovakva postavka stvari kreće od toga da terapeut razume da je potrebno mnogo hrabrosti za osobu da dođe kod njega, kao i da se oseća privilegovanim zbog velikog poverenja koje mu klijent ukazuje. U ovom tesktu će biti reči o tome kako je od najvećeg značaja ljubav koju imamo za klijente i zbog čega je to važno.

Read More

Otvoreni razgovori sa psihoterapeutima

By | Događaji | No Comments

Drage kolege i koleginice,

Ovom prilikom vas pozivamo na otvorene razgovore o psihoterapiji, koji će se održati u subotu, 3. marta 2018. godine u Temenos centru (Novi Sad, Radnička 10, I sprat) od 11 do 13 časova.

Ovaj susret osmišljen je tako što će nekoliko iskusnih psihoterapeuta iz Temenos centra sa višegodišnjim iskustvom u radu sa različitim klijentima učestvovati u razgovoru na određene teme, a svako ko je prisutan moći će da postavlja najrazličitija pitanja i da učestvuje u diskusiji.

Dobrodošli su svi oni koji su zainteresovani za profesionalno bavljenje psihoterapijom: studenti humanističkih nauka na završnim godinama studija i/ili edukanti u psihoterapiji.

Teme koje će biti u fokusu su:

– Kako izgleda i od čega se sastoji jedan prosečan radni dan psihoterapeuta,

– Koji su najčešći izazovi i prepreke na koje psihoterapeuti u svom radu nailaze,

– Rad sa specifičnim problemima i teškoćama,

– Pristup i principi rada sa klijentima,

– Smernice, saveti i preporuke u savetodavnom terapijskom radu.

Učešće je besplatno, ali je neophodno da se prijavite kako biste osigurali svoje mesto.

Za sva pitanja u vezi susreta, kao i za prijave, možete pozvati na 061 651 1 851 ili pisati na office@temenos.rs.

Ovde možete preuzeti poster.

Dobrodošli!