Potreba za odlaskom deteta u bolnicu uvek predstavlja stres kako za dete, tako i za roditelja. Stres je naročito prisutan kada je reč o predstojećoj hirurškoj intervenciji. Nedostatak informacija o samim postupcima koji će se sprovoditi i shodno tome, nemogućnost postavljanja adekvatnih očekivanja, dovode do doživljaja neizvesnosti i osećanja strepnje i straha. Zbog ovakvih teškoća, u savremenoj medicini se pripremi dece pristupa timski, uz saradnju hirurga, anesteziologa, psihologa, roditelja i deteta.
Više sistematski sprovedenih istraživanja je pokazalo da adekvatna psihološka preoperativna priprema ima višestruke pozitivne učinke kako na prevenciju traumatskih reakcija, tako i na smanjenje potrebe za količinom lekova tokom i nakon operacije, kao i dužinu oporavka. Iako je pomoć medicinskog osoblja i psihologa u ovoj oblasti veoma važna, roditelji (kao osobe u koje dete ima najviše poverenja) takođe mogu mnogo učiniti kako bi detetu olakšali predstojeće stresno iskustvo. U ovom tekstu dajemo nekoliko smernica kako roditelji na najbolji način mogu biti podrška.
Psihološka priprema ima za cilj olakšavanje adaptacije deteta (i roditelja) na predstojeću stresnu situaciju, redukciju emocionalne napetosti, lakše podnošenje neprijatnosti i poboljšanje saradnje između deteta, roditelja i medicinskog osoblja.
Adekvatna priprema najpre treba da uključi davanje informacija primerenih detetovom uzrastu, o svrsi i postupcima tokom intervencije, kako bi dete znalo šta da očekuje i lakše se adaptiralo na nepoznatu situaciju. Pre toga, roditelj sam treba dobro da se informiše, kako bi mogao da ponudi odgovor na pitanja koja dete interesuju. Pri tome je važno doći do tačnih informacija i izbeći dezinformacije, koje bi mogle doneti više štete nego koristi i roditelju i detetu. Zbog toga je pre svega potrebno bez ustručavanja se raspitati kod lekara koji će sprovoditi intervenciju za sve detalje koji vas interesuju, kao i zatražiti pomoć kliničkog psihologa koji može ponuditi detaljne informacije vezane za pripremu deteta. Informacije detetu treba saopštiti na zabavan način i za njega razumljivim rečnikom, izbegavajući pri tome zastrašujuće termine. Kod mlađe dece, igra može poslužiti kao odličan način za bolje razumevanje i prihvatanje potrebnih informacija. Korisne mogu biti i slikovnice, crtani filmovi i tome slično.
Deca često mogu biti osetljiva na detalje vezane za postupke koji će se sprovoditi tokom samog postupka intervencije (pogotovo na mlađem uzrastu), pa ih zbog toga takvim informacijama ne treba opterećivati, već je bolje detetu objasniti da će spavati i da tokom same operacije neće osećati nikakav bol. Pogrešno je, međutim, detetu reći da ni u jednom trenutku neće doživeti nikakvu neprijatnost i bol jer bi to bila netačna informacija. Umesto toga, bol i neprijatnost treba predstaviti kao nešto što je podnošljivo i što će mu pomoći da mu bude bolje. Takođe je važno dete informisati o redosledu i trajanju događaja koje može da očekuje tokom medicinskog postupka. Potrebno mu je i jasno predočiti šta se i kada od njega očekuje. Bolnicu i medicinsko osoblje treba predstaviti u pozitivnom svetlu kako bi dete imalo poverenja u njih. O dužini boravka dete treba informisati iskreno i bez obmanjivanja kako se ne bi osetilo prevareno i napušteno. Boravak u bolnici treba predstaviti kao privremen ali neophodan deo lečenja.
Pored navedenog informisanja deteta, veoma je značajno adekvatno odgovoriti na emocije koje dete proživljava u odnosu na predstojeću stresnu situaciju. Ne postoji pravilo kako bi dete trebalo da se oseća. Emocionalna reakcija zavisi od niza različitih okolnosti i specifična je za svako dete. Roditelj treba da zna da svojim primerom, putem verbalne i neverbalne komunikacije prenosi detetu informaciju kako ono u datoj situaciji treba da se oseća. Zbog toga je najpre potrebno da se roditelj i za sebe pobrine ukoliko prepozna da je previše uznemiren zbog predstojećeg događaja. Pred detetom je potrebno da roditelj ostane smiren, kako bi se ono osećalo sigurno. Važno je prihvatiti svaku emocionalnu reakciju deteta, kakva god ona bila, ne osuđivati i ne omalovažavati ga zbog straha, plakanja i opiranja tokom postupka, a ohrabriti ga i pohvaliti za saradnju. Provođenje vremena u prijatnim aktivnostima sa detetom, naročito dan uoči intervencije, može pomoći i detetu i roditelju da se opuste. Ukoliko je kod deteta ipak prisutna intenzivna uznemirenost, korisno je na to skrenuti pažnju medicinskog osoblja i zatražiti podršku.
Što se tiče samih priprema i odlaska u bolnicu, roditelj detetu može ponuditi da zajedno spakuju stvari koje će poneti u bolnicu. Uvek je korisno poneti omiljenu igračku (ili neki zanimljiv sadržaj, kada su adolescenti u pitanju), što će smanjiti osećaj nesigurnosti i pomoći adaptaciju na nepoznato okruženje. Roditelj treba sa bolničkim osobljem da proveri kada i koliko može da boravi uz dete i da to učini koliko god to objektivne okolnosti dozvoljavaju. Tamo mu može pomoći da smesti svoje stvari i upozna se sa bolničkim osobljem i drugom decom u sobi. Treba nastojati da opraštanje ne bude dramatično, a sa druge strane roditelj nikako ne sme da ode a da se detetu ne javi. Dete će se najsigurnije osećati ako ga roditelj pozdravi na uobičajen način uz dodatno ohrabrivanje i informaciju kada će se ponovo videti. Najbolje je, ukoliko za to postoje uslovi, da roditelj boravi sa detetom (pre svega mlađeg uzrasta) u bolnici. Međutim, ukoliko ne postoje uslovi, potrebno je dete redovno posećivati kako bi se osećalo sigurno, a naročito s obzirom na to da će mu, usled nepoznatih i stresnih okolnosti, potreba za roditeljima biti još izraženija.
Kao za samu intervenciju, jednako je važno pripremiti dete i za iskustva nakon nje. Još pre same intervencije, potrebno ga je upoznati sa posledicama koje ono može da očekuje. Na prvom mestu, treba ga pripremiti na efekte anestezije (opšte ili lokalne) u vezi sa kojima roditelj takođe treba dobro da se informiše od anesteziologa. Pored toga, potrebno je objasniti i druge specifičnosti oporavka koje ono može da očekuje. Detetovo ponašanje ponekad može biti izmenjeno nakon same intervencije i boravka u bolnici, te ono može ispoljavati strah od odvajanja i pojačanu vezanost za roditelje, strah od nepoznatih i manju samostalnost u odnosu na ranije (koju treba razlikovati od objektivno smanjene samostalnosti usled posledica intervencije). Ponekad dete može biti i plačljivije, imati agresivne reakcije ili nemiran san, a da to za njega nije bilo karakteristično pre boravka u bolnici. Ovakve reakcije su najčešće privremenog karaktera i prolaze bez stručne pomoći ukoliko roditelji sa strpljenjem i ohrabrivanjem odreaguju na njih. Svaku emocionalnu reakciju treba uvažiti, podstaći dete da govori o njoj i pomoći mu da je razume. Po povratku kući, korisno je težiti da se detetov svakodnevni život, koliko je to moguće, što pre vrati u uobičajeni ritam i aktivnosti, bez neprimerene popustljivosti i pažnje u ophođenju prema njemu zbog bolesti, kako ono ne bi steklo utisak da je mnogo više voljeno kada je bolesno.
Iako će usled potrebe za boravkom u bolnici i roditelji i dete biti izloženi stresu, treba imati na umu da roditelji adekvatnim razumevanjem i podrškom u značajnoj meri mogu olakšati i sebi i detetu ovo iskustvo. Na kraju, važno je da dete iz ovakvog iskustva izađe sa porukom da su i teške i neprijatne situacije savladive uz strpljenje, istrajnost i saradnju.
Autor: Tijana Telečki Krnjetin