U poslednjih nekoliko godina, jedna od stvari od kojih sam najviše strepeo je upravo ova: da stanem pred hiljadu ljudi i održim govor o mom iskustvu sa paničnim poremećajem i njegovom povezanošću sa nasiljem koje sam video u svom domu kada sam bio mali.
Zapravo, bila je to jedna od najtežih stvari koju sam ikada uradio i, istina, naučio sam nešto veoma značajno.
Za početak, mali uvod. Pre 34 godine, na vrhuncu svog trogodišnjeg suočavanja sa paničnim poremećajem, seo sam na braon-zlatni tepih, u dva izjutra i – dotakao dno. Nisam više video nikakav izlaz i ispustio sam snažan, čudan, košmaran vrisak. Tada, samo par minuta kasnije, otvorila su mi se jedna nova vrata i umesto da izađem iz patnje, u nju sam ušao. Moj život je tada krenuo potpuno drugim tokom.
Ono čemu sam se izložio i šta sam naučio te noći me je motivisalo da svoju karijeru posvetim ispitivanju koncepta psihološke fleksibilnosti i razvoju forme terapije koja je danas poznata kao ACT (Acceptance and Commitment Therapy ili, na našem jeziku, Terapija prihvatanjem i posvećenošću). Možda će neko pomisliti da je čitava karijera posvećena ovoj temi, zapravo olakšala da podelim sa vama ovo iskustvo. Ali nije. Zaista nije. Bilo je ispunjeno anskioznošću, ali ne samo njome. Već i tugom. Preplavilo me je.
Evo šta sam naučio iz ovog iskustva.
-
Vreme ne leči – ono samo prekriva stvari
BIo sam odlučan u tome da ispričam svoju priču. Ali ne samo to; želeo sam i da ponovo doživim taj trenutak kada sam dotakao svoje dno – ne samo da ga ispričam, već da ga proživim.
Nisam čuo taj vrisak niti proizveo taj zvuk 34 godine, ali sam ga mogao čuti u svom umu. Bilo je gotovo nešto sveto u vezi sa njim. Bila je to centralna tačka mog čitavog života.
Nisam želeo da upropastim taj trenutak dok sam vežbao svoj govor i tokom priprema sam ga preskakao. Mislio sam: „Ponoviću taj vrisak još jednom i samo jednom u životu”. Želeo sam da publika doživi kako izgleda trenutak kad je čovek na samom dnu i nema gde da ide. Nema gde da pobegne.
Jedna stvar je sve to isplanirati. Sasvim druga stvar je to učiniti. Kako se taj trenutak približavao osetio sam horor tog trenutka kako se pomalja iznad mene kao smrtožder iz Hari Potera. Zavijanje moje utrobe me je nedvosmisleno podsetilo na surovu bol i patnju mog paničnog poremećaja, bez obzira na to koliko je godina od njega prošlo.
-
Ispod te anksioznosti je nešto još teže i bolnije i nije dovoljno samo znati šta je to
Deset minuta uoči mog odlaska iza scene, pre nastupa, pitao sam svoju ženu da li bih mogao da podelim nekoliko utisaka sa njom. „Mislim da sam uvideo nešto važno”, rekao sam: „Nije anksioznost to čega se bojim, povodom ovog govora.“ Upitno me je pogledala, imajući na umu da je bila prisutna mesecima dok sam anksiozno pripremao ovaj govor. „Bojim se da ću izaći tamo i plakati toliko, da neću uopšte biti u stanju da održim govor.“ Čvrsto me je zagrlila. „Čak i to,“ prošaptala je: „bi bilo OK.“
U govoru sam ispričao kako me je taj trenutak na braon-zlatnom tepihu odveo u davno potisnuto sećanje kada sam se kao dečak krio ispod kreveta dok su se moji roditelji nasilno svađali u susednoj sobi i kada sam doneo odluku: „Uradiću nešto!“ Tada sam video i kako je moj brat Greg umalo bio udaren u pokušaju da odbrani našu majku. Te noći sam mudro odlučio da ne intervenišem, već da ostanem bezbedan plačući ispod kreveta.
Mislio sam, sada ću ispričati svoju priču, potpuno iskreno. Čak i kad sam sam vežbao govor, plakao sam skoro svaki put kada sam pričao ovaj deo. Pogled u hiljadu ljudi koji će me uskoro slušati, pitao sam se da li je uopšte moguće proživeti traumu i tugu porodičnog nasilja, a i dalje držati govor koji sam isplanirao.
Pre nego što ćemo se supruga i ja rastati meko sam joj rekao: „Mislim da imam nezavršenog posla oko te traume.“
Znam da imam. Dugo sam bio svestan da trauma leži ispod moje anksioznosti. Čitav govor je baziran na tome. Ali me je on potresao do temelja da bih uvideo da u emocionalnom delu imam još nedovršenog posla.
Mislim, još uvek ne znam kako ću to uraditi, ali mi je namera da nekako „ušetam“ u tu tugu otvorenih ruku i da zagrlim tog malog traumatizovanog dečaka, dok ne čujem šta ima da mi kaže.
3.Okretanje i otvaranje ka patnji, sa ljubavlju i saosećanjem, su preduslov za okretanje ka smislu i svrsi
Sadržaj mog govora je u potpunosti o tome, i uporedo, samo držanje tog govora čini da opet i sam budem u tome potpuno! Dok sam se šetao iza scene, par trenutaka pred nastup, otvorio sam svoj računar i napisao nekoliko kratkih napomena. Uradio sam to u nadi da ću imati to na umu dok budem držao govor.
Evo dela onoga što sam napisao:
Ovo nije za tebe, ovo je za druge. Pusti da tvoja priča ode u svet. U redu je ako se pojavi velika tuga. Fokusiraj se na patnju koja je u prostoriji, u svetu, budi prisutan, ponesi ono što možeš da daš i daj to.
I na kraju, jesam imao sve ovo na umu dok sam govorio. Ušao sam u bol i patnju namerno, dozvolio ih i prigrlio. Istovremeno, teror tridesetrogodišnjeg čoveka koji gubi sposobnost funkcionisanja i tugu i horor malog dečaka koji gleda roditelje koji rade isto to – i samo to je već smisleno i vredno.
Okretanje i otvaranje ka bolu i patnji kao čin samonežnosti osnažuje i motiviše donošenje ljubavi i smisla u čitav svet. Promovisanje takve vrste psihološke fleksibilnosti kroz ACT je moje životno delo. ACT je jedna od najistraživanijih formi psihoterapije koje su usmerene na mindfulness (punu svesnost) i koncept prihvatanja, sa nekoliko stotina različitih studija. I sada kada znamo da postoji naučni deo u svemu ovome, mogli biste da pomislite da bi 34 godine iskustva bile dovoljne da lako ponovo osetim ovaj trenutak i prođem kroz njega.
Međutim, nije bilo lako.
Ali tokom izlaganja ovakvom iskustvu, ponovo sam naučio lekciju od pre 34 godine. Anksioznost nije naš neprijatelj. Naša saznanja o patnji nam pomažu da vidimo i osetimo patnju u drugima, vreme koje provodimo sa samim sobom nam otvara mogućnost i dozvoljava da se fokusiramo na ono što imamo, na ono što možemo da pružimo i na kraju, da damo sve od sebe da to i podelimo.
Psihološka fleksibilnost nam pokazuje kako ljubav i saosećanje mogu da pretvore patnju u nešto sasvim smisleno i vredno.
Autor: Stiven C. Hejs
Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Milica Jakšić i Jelena Jung