Anksiozno stanje se karakteriše osećajem produžene snažne unutrašnje uznemirenosti, uz različite intenzivne telesne manifestacije i snažnu psihomotornu napetost.
Anksioznost je primarno emocija, jedna od mnogih u čitavom ljudskom repertoaru. Ona se javlja i održava, kada je čovekov misaoni proces usmeren na budućnost. Obično nije vezana za konkretan događaj ili situaciju, zato i ,,slobodno lebdi”, dok se ne zakači za nešto. To je najpre osećaj kako će se sigurno dogoditi nešto i to sa katastrofalnim ishodom; ili nama ili nekoj važnoj osobi u našem okruženju. Osoba obično ima procenu da nema dovoljno sopstvenih kapaciteta i njih potcenjuje, dok po pravilu opasnost neke situacije precenjuje.
Ovakvo produženo stanje anksioznosti značajno remeti kvalitet života osobe i gotovo da u nekom trenutku neće postojati više ništa u čemu će može da uživa, niti išta što će pričinjavati istinsku duboku radost. Anksioznost je sama po sebi vrlo mučna jer osim što se obično ne vezuje ni za šta konkretno, ili se spontano ,,seli” na različite teme, ona je kao i ostale emocije iz lepeze strahova adrenalin motivisana; to znači da osećajući je – osetićemo verovatno i niz različitih telesnih manifestacija.
Fizičke manifestacije koje se mogu javiti (a što duže stanje traje, to su one intenzivnije i raznovrsnije): Ubrzan i nepravilan srčani rad, bol u grudima, malaksalost, bolovi u vratu i ramenima, glavobolje, vrtoglavice ili osećaj nestabilnosti i ,,ljuljanja”; gubitak apetita, osećaj mučnine, brzo pražnjenje creva, zatim drhtanje (,,unutrašnje i spoljašnje”); knedla u grlu i problemi sa gutanjem, suva usta; nemogućnost udisanja i nepravilno disanje, osećaj gušenja i zadihanosti; osip na koži, osećaj jeze, slabost i trnci u rukama i nogama, pojačano znojenje (ponekada mogu da liče na simptome gripa). Fenomeni derealizacije (osećaj da ste vi sami i da je sve oko vas nestvarno, poput sna, kao da sve vidite kroz maglu ili nekakav filter) i depersonalizacije (osećaj kao da ste izvan tela i da ga gledate iz drugog ugla); opsesivne misli ili slike, problemi sa spavanjem. Mimo svega navedenog, sveprisutan intenzivan strah od smrti, ludila, odnosno potpunog gubitka kontrole.
Vremenom će biti prisutan hroničan umor, generalno pojačana osetljivost organizma na raličite draži i dugoročno vrlo verovatno oslabljen imunitet i potencijalni hormonalni problemi. Na sekundarnom nivou se dugoročno može javiti depresivnost, kao posledica dugotrajnog osećaja potpune bespomoćnosti. Priroda anksioznosti je takva da se fizičke promene mogu menjati i manifestovati na mnogo različitih načina. Manifestacije koje ljudi osećaju mogu varirati, mogu biti svojstveni svakom čoveku i, više ili manje, intenzivni kod različitih ljudi. Sigurno je da bi još ponešto svako mogao dodati iz svog iskustva, a zajedničko svim ovim manifestacijama je da su vrlo mučne i uznemirujuće.
Neprijatne telesne senzacije koje u tom stanju osećamo nastaju zbog otpuštanja adrenalina u krv, kao prirodna reakcija kada se uplašimo. Korisno je imati to na umu kada pokušavamo da ih objasnimo i sebe razuverimo i utešimo kako je sve u redu (jer posmatrajući okolinu i ljude oko sebe uviđamo da u realnosti jeste sve u redu i da ne postoji objektivna opasnost), ali u tom trenutku dobijamo potpuno drugačije informacije iz svog tela – kao da smo životno ugroženi! Upravo je nevolja u tome što čovek u tom trenutku racionalno ne može da poveže taj strah ni sa čim, te onda logično počinje da interpretira telesne promene kao dokaz da sa njim nešto opasno ne valja!
Ovakva reakcija tela kada se adrenalin povećano izlučuje je prirodna i vrlo poželjna u situacijama kada smo zaista realno ugroženi. Međutim, zašto se ovako nešto dešava kada nema realne opasnosti, a organizam se sprema za akciju, da se bori ili beži? Naš um pali alarm, bilo da je opasnost opažena i realna, bilo da je zamišljena. Za njega ne postoji razlika, te je prirodna reakcija svakako okinuta, iako je u drugom slučaju apsolutno nepotrebna. Kao da je um malo ,,pobrkao lončiće”. On zapravo veruje da nam pomaže i drži nas u stanju pripravnosti za svaki slučaj, jer ko zna šta sve može da se desi; možda se naši najveći i najdublji strahovi ipak obistine. Možda umremo, poludimo, razbolimo; možda se sve to desi nekome ko je nama važan.
Osoba koja u iskustvu ima anksioznost je stalno u stanju “pripravnosti”, stalno je na oprezu. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih ljudi, te ne čudi to što se anksiozna osoba može na primer veoma uplašiti na neki iznenadni zvuk, što joj može izazvati niz pomenutih simptoma.
Čak i imajući sva ova saznanja i uvide, ne postoji dugme koje možemo da pritisnemo, tako da će biti neophodno neko duže vreme da telo nauči da oslabi i ugasi ovakvu automatsku reakciju. Vremenom ćemo se stalnim izlaganjem ,,opasnim situacijama” u realnosti, u potpunosti razuveriti da su naši strahovi – najintenzivniji i najbizarniji – zapravo samo posledica naših predstava u umu.
Napadi anksioznosti i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu čoveka. Čovek konstantno ima doživljaj da je od strane nekoga ili nečega ugrožen, stalno sumnja da neće dobiti adekvatnu pomoć ukoliko mu zatreba, kao i da neće imati snage i mogućnosti da se sam nosi sa teškoćama.
Ovakvo iskustvo može biti izuzetno teško za osobe koje su racionalne i realne, koje su inače u životu navikle da se oslanjaju samo na sebe i koje teže da ,,stvari” drže pod kontrolom. Anksiozno stanje je jedno od najmučnijih čovekovih iskustava, a situacija u kojoj se osobi doslovno ruši tlo pod nogama nimalo nije laka i zabavna. Ovakve osobe su u dubokoj ličnoj patnji i najčešće okolina nema predstavu šta neko nosi u iskustvu, a i kada ima saznanje – obično pokušava da razuveri osobu i ubedi da je briga iracionalna; te na taj način još više doprinosi doživljaju usamljenosti koji osoba ima.
Anksioznost nije, uvek i nužno, loša i nezdrava. Postoji i zdrava alternativa, čista, a to je briga tj. zabrinutost. Normalno je i prirodno, čak poželjno, da je čovek nekada zabrinut za sebe, svoje zdravlje i sveukupno funkcionisanje; svoje bližnje ili budućnost. Međutim kada oslabe mehanizmi odbrane i kada o tome počnemo intenzivno da razmišljamo, tada briga prerasta u anksioznost. Dakle, čovek svojim razmišljanjem, tj. načinom na koji analizira, interpretira i procenjuje sebe i sve ono što mu se dešava; svet i druge, doprinosi tome da se anksioznost intenzivira, produžava i održava.
Važno je u ovom kontekstu pomenuti da se prirodno dešava da se čoveku nameću različite misli po sadržaju.
Problem nastaje kada ih osoba nesvesno karakteriše kao ružne, opasne i za osobu iz njenog ličnog sistema vrednosti – potpuno neprihvatljive. One tada imaju potencijal da postanu opsesivne i koliko god čovek teži da ih se oslobodi, one se u svest vraćaju još jače i ružnije i uvek ih po pravilu shvata kao dokaz koji ga uverava kako sa njim nešto opasno nije u redu i kako je sigurno na putu za ludilo ili bolest. Gotovo da tada može sebe iz trećeg lica da posmatra kako pati, ludi ili umire; a potpuno je bespomoćan da bilo šta promeni ili na bilo koji način pomogne sebi. Međutim, korisno je imati na umu da tzv. “ludilo” nikada nije svestan proces i sigurno ne izgleda tako da sedimo sa strane i pune svesti posmatramo sebe kako ludimo i kako smo bespomoćni. Da se podsetimo, važno je imati na umu da ne postoje misli koje su zabranjene i nezabranjene!
Nad mislima nemamo kontrolu i svako od nas ih dnevno ima i do nekoliko desetina ili stotina hiljada. S obzirom da nad njima nemamo kontrolu, razne će se pojavljivati i u različitom kvalitetu. Priroda našeg uma je takva da će misli po sadržaju u većoj meri biti negativne, jer nas na taj način naš um čini spremnima za svaki potencijalni problem koji bi mogao u realnosti da se pojavi.
Šta je rešenje?
Pre svega, naoružajte se velikim strpljenjem. Postoji tendencija da ovo stanje traje dugo, da nas umori, izmuči, obeshrabri u potpunosti; uvede u stanje bespomoćnosti. Važna informacija je da ovakvo iskustvo nije došlo preko noći, negovali smo ga čitavog života, a da to nismo ni znali. Vrlo verovatno je za to sve zaslužna naša struktura ličnosti, dominantni mehanizmi odbrane, kao i značajna životna iskustva. Osim toga, nemojte kinjiti sebe; razvijajte samosaosećanje jer je patnja već dovoljno velika. Pokušajte tretirati sebe, kao što biste to radili sa nekim bliskim ko je u patnji. Ukoliko ne možete sami, potražite pomoć u vezi sa prevazilaženjem teškoća; proces će biti lakši i brži uz nekoga ko zna kako da vas vodi kroz ovakvo iskustvo.
Upravo je iskustvo sa anksioznošću na ovaj način, ogroman potencijal da radeći na sebi, potpuno promenimo kvalitet života na bolje, odnos prema sebi, drugima i svetu. Da se oslobodimo iracionalnih uverenja, lažne slike o sebi kao i iluzije o kontroli. Da učimo spontanost, radost i vrednost sadašnjeg trenutka.
Ono što je neophodno jeste da čovek osvesti sve što mu se dešava, da shvati zbog čega, a povrh svega na koji način on doprinosi tome. Sve što nam se kao ljudima dešava, svakako je ljudski, prirodno. Neophodno je raditi na prihvatanju tog neprijatnog stanja, svih telesnih senzacija, sve dok se dešava i traje, tek potom na prihvatanju neizvesnosti.
Onog momenta kada čovek prihvati mogućnost da se njegovi najveći strahovi mogu obistiniti, ali da je čak i za to verovatnoća objektivno zaista mala, tada nastaje veliko oslobađanje od patnje. Ovakav uvid, tj. razuveravanje ćemo dobiti kao povratnu informaciju iz realnosti svakim novim izlaganjem svemu od čega imamo strah.
Budućnosti nema još! Jedino što zbilja imamo je ovaj momenat sada, najistinitiji, sadašnji trenutak.
Autor: Jelena Jung