Terapija usmerena na saosećanje

By 21/05/2017 Blog No Comments
lewisia-bitterwurz-blossom-bloom-orange-bright

Istraživanja pokazuju da specijalizovani sistemi afektivne regulacije stoje u osnovi ličnog doživljaja umirenja, sigurnosti i dobrobiti. Veruje se da su ovi sistemi evoluirali sa sistemima afektivne povezanosti, i to posebno sa sposobnošću da se adekvatno registruje pružanje brige i nege (od strane drugih i/ili sebe) i da se na nju reaguje umirenošću i osećanjem blagostanja.

U terapiji usmerenoj na saosećanje (engl. Compassion Focused Therapy, CFT) pretpostavlja se da je ovaj sistem afektivne regulacije teško dostupan kod ljudi s visokim nivoom stida i samokriticizma, te da njihovim reagovanjem na unutrašnji i spoljašnji svet dominira sistem za afektivno reagovanje na pretnju. Zbog toga je ključna usmerenost CFT-a na upotrebu saosećajnog uma (engl. compassionate mind), s ciljem pomaganja ljudima da razviju način odnosa prema svojim iskustvima sa emocionalnom toplinom, sigurnošću i umirenošću, preko saosećanja prema drugima i saosećanja sa sobom.

Nastanak

Engleska reč „compassion” u bukvalnom prevodu znači „patiti zajedno”, a vuče koren od latinskog glagola „compatī”. Mi ćemo kao prevod za izraz „compassion” koristiti reč „saosećanje”. Problem koji vidimo jeste što se u našem jeziku saosećanje i empatija često pogrešno koriste kao sinonimi. Naime, izraz empatija potiče iz nemačke reči „Einfühlung”, čiji bi najtačniji prevod bilo „uosećavanje,” a odnosi na opštu sposobnost da se zauzme perspektiva druge osobe i osete njena osećanja, ali ne mora uključiti motivisanost i želju da se pomogne. S druge strane, izraz „compassion” označava osećanje dubokog saosećanja kada je neko suočen s patnjom, a koje pokreće na delovanje u pravcu oslobađanja od patnje. Jedan od načina da se izbegne ovaj problem jeste da se izraz „compassion” prevede kao „sapatnja” – od „patiti zajedno,” odnosno „sapatiti”. Ipak, pošto se ovaj izraz nije odomaćio u našem jeziku, možda je praktičnije da koristimo reč saosećanje, ali uz napomenu da ga je važno razlikovati od empatije.

Osnivač CFT-a Pol Gilbert (Paul Gilbert) došao je kroz primenu kognitivno-bihejvioralnih metoda do uvida da kod klijenata postoje teškoće u pristupanju afilijativnim emocijama. Primera radi, ljudi koji su depresivni imaju tendenciju da se fokusiraju na ideje kao što su „Ja sam promašaj” ili „Upropastio sam svoj život” i da onda ruminiraju oko tih ideja. Gilbert je primetio (Gilbert, 2000, 2010) da mnogi depresivni klijenti mogu da generišu „alternativne” misli, ali da im one ne pomažu uvek da se osećaju drukčije, što je i prethodno zabeležen potencijalni problem kognitivno-bihejvioralne (KBT) i drugih terapija (Stott, 2007). Jedan od razloga jeste taj što emocionalna pozadina alternativnih misli nije afilijativna ili suportivna. Primera radi, klijent može da leži u krevetu i da ima pomažuće misli kao što su: „Dok ležim u krevetu, često vrtim negativne misli od kojih se osećam još gore, pa ako ustanem i počnem nešto da radim, pokrenuću se i osećaću se bolje”. Ovo je standradna KBT intervencija, ali ono što je bitno jeste emocionalni „ton” koji je stvoren kada se osobe angažuju u pomažućim razmišljanjima i ponašanjima. Ono što je Gilbert otkrio jeste to da umesto ohrabrujućeg i podržavajućeg tona, emocionalni ton češće nalikuje sledećem: „Znaš da razmišljajući, izvaljen u krevetu, samo pogoršavaš stvari i zato ustaj iz kreveta, lenji glupane, i napravi sebi šolju čaja”. U takvim slučajevima kognitivni sadržaj i emocionalni ton nisu u skladu jer su pomažuće misli „primljene u umu” na hostilan ili prezriv način.

Druga stvar koja je dovela do nastanka CFT-a jeste to što usmerenost na promenu i „ispravljanje” kognicija, ne samo da nosi rizik da direktno hrani klijentov doživljaj stida i viđenja sebe kao nekog ko „pogrešno razmišlja” već što se, u stvari, ne usmerava na kultivisanje pozitivnih emocija. Konkretno, u standaradnom KBT-u nema bavljenja pitanjem moći afilijatvnih emocija u regulaciji reakcija na pretnju. Gilbert smatra da je ironija u tome što ako pitate kognitivno-bihejvioralnog terapeuta: „Šta je prva stvar koju bi uradio da ti se desi nešto zastrašujuće ili uznemirujuće kao, na primer, da ti se desi manja saobraćajna nesreća ili da saznaš da tvoj partner ima vanbračnu vezu?” – niko ne bi odgovorio: „Preispitao bih svoje misli ili bih ispisao formular za praćenje misli”. Verovatno je prva stvar koju bismo želeli da uradimo ta da stupimo u kontakt s nekim za koga mislimo da mu je stalo do nas.

Mi tražimo razumevajuću podršku i utehu drugih; posežemo za pomažućom, podržavajućom afilijativnom povezanošću sa drugim. Ako je to najvažniji način na koji mi lično pokušavamo da se nosimo sa životnim usponima i padovima, zašto to ne istražujemo unutar naših terapija? Šta se događa ako u tim stresnim situacijama postajemo veoma samokritični, umesto da se okrenemo samopodršci i ohrabrivanju? U tom slučaju mi se ponovo zatvaramo za prirodne afilijativne načine da se nosimo s pretnjom. Zbog toga je CFT usmeren ne samo na delovanje protiv „negativnih misli ili shema” (iako je očigledno korisno pomagati ljudima da menjaju način na koji vide i ocenjuju stvari) nego i na kultivisanje unutrašnjih snaga i procesa sadržanih u sposobnosti da se koriste afilijativni sistemi procesiranja u kontekstu pretnje, a koji su od suštinskog značaja za nošenje sa usponima i padovima u životu.

Treće, CFT je ukorenjen u evolucionom modelu uma, posebno u činjenici da je ljudski mozak veoma problematičan zbog načina na koji je evoluirao, pa čini da u nepomažuće interakcije lako ulazimo s našim bazičnim motivima, emocijama i stilovima mišljenja koji mogu biti veoma destruktivni, kako za nas, tako i za druge. Ovaj psihoedukativni aspekt uranja u stid i pomaže ljudima da vide da je naš um zapravo podešen za stvaranje predrasuda i iskrivljenja realnosti – što nije naša krivica.

Zbog toga CFT intervencije započinju uvežbavanjem stvaranja podržavajuće i pomažuće emocionalne teksture alternativnim mislima, novim pomažućim ponašanjima i izlaganju iskustvima s ciljem da se stvori topao glas, kao kada pričamo s prijateljem, i da stvarno pokušamo da osetimo njegov uticaj. Ovo je od presudnog značaja jer se osobe sa kliničkim stanjima često osećaju poraženima od svoje samokritike koja je usmerena na sopstvenu patnju i disfunkcionalnost, ali izgleda da je ključna snaga emocije unutar kriticizma, a ne sam sadržaj kritike, tako da rad na promeni samo kognicija, odnosno samo sadržaja samokritike vezanog za primarni poremećaj (tzv. sekundarni poremećaj ili simptom stres) može da ostane bez očekivanih rezultata, u smislu samoprihvatanja i saosećanja sa samim sobom.

Priroda saosećanja

Naš kapacitet za saosećanje proizlazi iz evolucije brižnosti, nežnosti i altruističnog ponašanja. CFT (Gilbert & Choden, 2013) koristi tradicionalnu definiciju saosećanja koja je ujedno i budistička i sekularna, a to je „duboka svesnost o patnji drugog zajedno sa željom da se ona ublaži”. Ona se u CFT-u vidi kao „senzibilnost na sopstvenu i tuđu patnju, s posvećenošću da se ona umanji ili prevenira”. Brižnost je nešto širi pojam i uključuje i interes za obezbeđivanje razvoja, blagostanja, sazrevanja, vođenje i podučavanje drugih sa svrhom ostvarivanja njihovih potencijala. U CFT-u saosećanje je ukorenjeno u tom širem konceptu brižnosti (Gilbert, 1989, 2007, 2014).

Na osnovu ovih definicija možemo uvideti da je u osnovi saosećanja brižnost i da tu postoje dva različita psihološka aspekta. Prvi aspekt psihologije saosećanja jeste negovanje sposobnosti za usmeravanje prema signalima patnje: opažanje, usmeravanje pažnje i povezivanje s patnjom (za razliku od neopažanja, poricanja, izbegavanja, izopštavanja itd.). Drugi aspekt psihologije saosećanja usmeren je na postizanje mudrosti o tome kako prevazići i prevenirati patnju. Ako vidite nekoga da pada u nabujalu reku i u tom trenutku odlučite da skočite i da ga spasite, namera je dobra, ali nije korisna ako u letu do vode shvatite da ne znate da plivate. Sticanje uvida u uzroke same patnje i sticanje mudrosti koja će usmeravati naše akcije u CFT-u se smatra ključnim za saosećanje (Germer & Siegel, 2012). Saosećanje mora uključivati i nameru i mudru akciju. Želja da se postane terapeut sadrži saosećajne namere, ali namere same po sebi nisu dovoljne – osoba mora da uloži vreme i napor da stekne neophodne veštine da bi postala terapeut.

CFT je terapijski pristup koji je istražio i razvio oba suštinska aspekta psihologije saosećanja. Dakle, prvi aspekt psihologije saosećanja uključuje različite atribute, kao što su: motivacija za brižnost, razvijanje opažajne senzibilnosti za patnju ili potrebe drugih i sebe; kapacitet za emocionalno uključivanje u patnju ili potrebe; kapacitet za tolerisanje patnje; sposobnost za empatiju, koja podrazumeva veštine zamišljanja i razmišljanja kako o sopstvenom tako i o umu drugih, kao i o načinima nastanka misli i ponašanja pojedinca. I, naravno, saosećanje je neosuđujuće i zahteva otvorenost i znatiželju pojedinca. Drugi aspekt psihologije saosećanja zahteva od nas da uložimo vreme u sticanje veština koje će povećati naše sposobnosti da se nosimo s patnjom i da podižemo kvalitet života. Te veštine mogu uključiti učenje o tome kako zauzeti različite perspektive i razmišljati na pomažuće načine i razvijati pomažuća ponašanja koja povremeno mogu uključivati i hrabrost. Ohrabrivanje je često suštinski stimulator u terapijskom radu kada ljudi treba da razmišljaju i govore o bolnim iskustvima. CFT takođe podučava klijente širokom dijapazonu ponašanja povezanih sa stavom tela, vežbama disanja kako bi se stimulisao parasimpatički nervni sistem, tonom glasa i korišćenjem imaginacije (Gilbert, 2010). Ta dva aspekta psihologije saosećanja mogu, zapravo, biti predstavljena kao dva interaktivna seta neophodnih kompetencija.

dijagram

Dijagram 1. Atributi i veštine saosećanja (Gilbert, 2009)

Saosećanje sa samim sobom

CFT uzima u obzir evolucionu pretpostavku da je otprilike pre dva miliona godina došlo do naglog razvoja kognitivnih sposobnosti koje uključuju kapacitete za imaginaciju, samoposmatranje i doživljaj sebe. Tako, na primer, kod većine životinja, ako pobegnu od predatora i stimulus im više nije u vidokrugu, ne može se onjušiti ili čuti, njihov nervni sistem smiriće se veoma brzo. Ljudi, međutim, mogu da zadrže preteći stimulus u umu i da psihološki reaguju na ono što zamišljaju. Mi takođe možemo posmatrati sebe kao objekte u umovima drugih – zabrinuti zbog toga kako nas drugi vide i procenjuju, što i jeste osnova stida (Gilbert, 2007).

CFT ističe, kao suštinski važno za saosećanje sa sobom, to da kapacitet za samosvest i samoposmatranje podrazumeva da se odnosi koje doživljavamo sa drugima ogledaju unutar nas samih. To znači da mi imamo unutrašnje odnose s različitim delovima sebe (Gilbert, 2000, 2012), tako da može postojati deo nas koji vrednujemo i u kojem uživamo, ali zbog kojeg se istovremeno osećamo i ugroženi. Priroda tih odnosa s različitim delovima sebe može izazvati negativne povratne sprege.

Mnogi psihoterapijski pravci prepoznali su da možemo postati veoma anksiozni povodom onoga što se događa u našim umovima ili povodom onoga što možemo ili ne možemo da uradimo. Životinje mogu da budu uplašene u vezi onoga što će im se dogoditi u realnosti, ali verovatno ne mogu da se uplaše sadržaja sopstvenog uma. Mi, ljudi, međutim, možemo biti anksiozni povodom mogućeg neuspeha ili povodom preplavljivanja emocijama, ili intruzivnim mislima, ili iskustvima kojih se stidimo. Obično pokušavamo da izbegnemo stvari i iskustva kojih se plašimo tako da „iskustveno izbegavanje”, zapravo, predstavlja osnovno pitanje u mnogim terapijama (Hayes et al., 1999, 2004). Mnogi mehanizmi odbrane (potiskivanje, poricanje, disocijacija) imaju veze sa iskustvima s kojima je zastrašujuće napraviti kontakt i, zbog toga, ta iskustva ostaju nesvesna.

Ljutnja, ili čak mržnja, različitih ličnih aspekata sebe takođe može biti deo unutrašnjeg sveta. Mi možemo da budemo ljuti povodom neuspeha ili povodom poteškoća koje imamo tokom regulisanja određenih ponašanja kao što je, na primer, prejedanje. Zapravo, samokritičnost je obično usmerena na neke aspekte sebe koje ne volimo. Često ćemo pokušati da izbegnemo stvari povodom kojih smo anksiozni, a stvari na koje smo ljuti možemo napadati ili pokušati da ih se rešimo. Emocije besa i prezira usmerenog na sebe pokreću najštetnije efekte samokriticizma (Whelton & Greenberg, 2005).

Oba ova načina odnosa prema pojedinim delovima sebe (anksiozan ili ljutit) drže sistem za procenjivanje sebe zarobljenim u sistemu pretnje. Zbog toga se u CFT-u ključnim smatra postizanje promene unutrašnjeg stila odnosa prema sebi ili prema delovima sebe, i to na način da se zauzme saosećajni stav prema različitim pretećim delovima sebe. U suštini, kada saosećanje usmerimo prema sebi samom, onda su prilikom odnosa prema sebi angažovani glavni motivacioni sistemi koji su evoluirali za brigu o drugima i koji omogućuju saosećanje sa drugima.

U CFT-u, ključne karakteristike i vežbe saosećanja sa sobom ukorenjene su u dva bazična aspekta psihologije saosećanja, prikazanih na Slici 1. Dakle, saosećanje sa sobom odnosi se na motivaciju da se patnja i poteškoće rešavaju, za razliku od izbegavanja (anksioznost) ili napadanja patnje (ljutnja), što podrazumeva razvijanje senzibilnosti i obraćanja svesne pažnje na iskustva koja se javljaju u pojedincu. Potrebno je da ostvarimo emocionalni odnos sa delovima sebe i da naučimo kako da tolerišemo ono što se javlja unutar nas – bilo da je to anksioznost, ljutnja ili sećanja na bolna iskustva. Možemo da naučimo da budemo empatični prema sopstvenoj patnji i da razumemo njenu osnovu. Tako, na primer, kada dublje pogledamo stvari povodom kojih smo ljuti, mi zauzimamo unutrašnju posmatračku poziciju koja razume razvojnu prirodu i socijalnu zasnovanost ličnosti, što nam pomaže da postanemo „svesniji” a da ne osuđujemo ili kritikujemo sebe. Dakle, prvi aspekt psihologije saosećanja sa sobom preuzima bazični aspekt psihologije saosećanja sa drugima i primenjuje se na ličnom planu. Uloga terapeuta je da pomogne klijentima da ovo razumeju i primenjuju na sebi.

Drugi aspekt psihologije saosećanja više je usmeren na delovanje i tada gledamo da obratimo pažnju i usmerimo se na ono što nam je od pomoći. Učimo kako da koristimo naša tela na način na koji ćemo stimulisati umirujuće i afilijativne sisteme. Učimo, takođe, kako da koristimo sopstvene kognitivne procese mudro i da razvijamo vežbe ponašanja koje će nam pomoći da se pokrenemo prema našim ciljevima.

Reference:

Krnetić, I., Gilbert, P., (2015). Terapija usmerena na saosećanje, str. 125 – 150. U: Vukosavljević-Gvozden, T. (Ur.) Kognitivno-bihejvioralne terapije danas: razvoj i promene. Beograd, Institut za psihologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu